Umetnost u pesku

Kad sam bila u srednjoj školi, moj profesor likovnog, izuzetan čovek inače, govorio je da na svetu postoje tri stvari koje se ne mogu definisati, a to su: život, umetnost i ljubav. Svako od nas ima svoj doživljaj pomenutih stvari i neko sopstveno viđenje.

Nisam umetnik ali sam njen veliki poštovalac i kod mene ona budi posebne emocije, bez obzira da li je vizuelna ili neka druga.

"Na put oko sveta" kako se i zvala ova izložba, kreće se odavde, iz jedne ruševine od fabrike koja je za ovu priliku pretvorena u lep prostor, zahvaljujući dobroj ideji i viziji, kao i želji da se maksimalno iskoristi ono što je na raspolaganju.

Prva figura je stjuardesa, koja će svima poželeti srećan put, a na dalje, čovek može sam da se uveri gledajući ove figure kako je svet veliki, lep i raznolik!

Ja sam ostala bez daha, iako mi nije prvi put da vidim ovako nešto, i ako se slučajno pitate da li sam i ja pravila nešto od peska, mislim da odgovor znate, a znate i mene, već...

 U restoranu služe hranu iz ovakvih tanjirića i dobijate ovakav pribor, koji sam ja iskoristila da napravim suvenir koji je i upotrebljiv. Stvarno sam nemoguća, priznajem, jer sam sve nove podloge upropastila i ne umem da radim ako nešto nije povezano sa otpadom.

Nisam pričljiva kao inače, jer ovaj post je jedan od onih za gledanje. Svaka figura je priča za sebe, slika jednog dela sveta koji može biti blagonaklon, surov, glamurozan, usamljen, a sve u svemu LEP, kao što je i sam život, umetnost ili ljubav, koja je u osnovi svega.

Želim vam da uživate u ovom malom putovanju, da kroz razmišljanja o pesku vratite neke lepe dane u sećanje, a ova priča koju možete pročitati ovde, takođe je podsećanje na nešto uspavano u nama.

Etatizam ili...

Tokom školovanja, sociologija, ili kako se već zvao taj predmet kome je, u više navrata, menjano ime iz, (po meni), nepotrebnih razloga, bila mi je jedna od omiljenih materija. Zanimljivo je posmatrati društvene pojave sa različitih aspekata, a kad god nisam znala šta dalje reći, koristila sam profesorkinu omiljenu rečenicu: "To su nepisani zakoni postojanja ljudskog društva".

U prošlom postu sam pomenula ETATIZAM. Normalno, bila je to jedna od tema u okviru sociologije. U najkraćem, definisan je kao državna dominacija, gde država reguliše sve društvene odnose i okarakterisan kao pojava karakteristična za "zapadnjačke" režime, a samim tim, kao negativna, što će reći, da kod nas toga nije bilo. Iako je Tito, u vreme kad smo to učili, uveliko počivao u Kući cveća, još je, izgleda, bio živ i prisutan kroz ostatke mentaliteta nastavnih i drugih kadrova, zadojenih pogrešnim shvatanjima raznih teorija, iskrivljenih i prilagođenih potrebama socijalizma u tadašnjoj Jugoslaviji.

Da etatizam nije negativna pojava i da pravila postoje, ne da bi se kršila, već da bi nas štitila, ima mnogo dokaza, a najveći i najubedljiviji dokaz jesu, upravo, ti, toliko omraženi i kritikovani "zapadnjački" režimi, gde ljudi, većinom, lepo žive, uprkos svemu.

Kada sam rešila da od svog hobija napravim nešto više, imala sam viziju kako to treba da izgleda, ali ne i jasnu ideju na koji način to da uradim. Motalo mi se svašta po glavi, ali nisam imala potvrdu o tome da li je to dobro. Znala sam da nešto fali, ali nisam mogla sama da dođem do pravog rešenja. Možda je to jedan od "nepisanih zakona razvojnog puta proizvođača suvenira i ostalih kreativnih sitnica". A onda se desilo čudo! Otvorile su se granice te, savršene države, pa sam dobila mogućnost da putujem bez vize i zavirim u te, tako nesavršene države "trulog zapada" i imala šta da vidim!

Komercijala! To je ono što fali i meni, a i mnogima koji se bave nekim poslom. Kao što vidite, svaki detalj je brižljivo osmišljen, prodavci su ljubazni, govore strane jezike, umeju da naprave dobru ponudu. Nema veze što su im sirevi bezukusni (po meni, a ne znači da su i drugima, naravno), ali vas mame da ih kupite. Sir na kome sam ja odrasla i za koji mislim da je najbolji, nije pogodan za ovakvo pakovanje i ovu vrstu prodaje, ali onaj koji se proizvodi u Pirotu, je itekako, pogodan! Kajmak se ne može prodavati upakovan u foliju, ali u zemljanoj posudici, zaliven masnoćom koja sprečava prodor vazduha i izaziva njegovo sazrevanje, može! Kad skuvam džem ili bilo šta drugo bez konzervansa, kad napravim vakuum, to stoji i po dve godine i više... Ima tu svega. Istina, nemamo mi Ajfelovu kulu, vetrenjače, gondole, ali imamo to što imamo. Ako Krivi toranj može da bude svetska atrakcija onda bih i ja mogla, uz pomoć marketinga, da napravim atrakciju od ispucale glet mase u mojoj sobi, a ne da kritikujem majstora i da mu ne platim rad...

A da smo skloni zaboravljanju-jesmo, nema tu šta. Raduje me što, u poslednje vreme, čini mi se, neki ljudi počinju malo drugačije da misle i što nadvladava shvatanje da Guča ne može biti jedini brend. Iskreno, po meni, to i nije brend, ali... Ako stručnjaci tako kažu, neka bude. Brend nije samo ono što donosi novac, jer ako tako gledamo, čim prestane da puni budžet, prestaje da bude i brend. Po mom, laičkom, shvatanju, brend je nešto drugo i za to je potrebno mnogo, mnogo godina, mnogo rada, truda, svega...

Čačanska turistička organizacija je raspisala konkurs za suvenir, a ja sam napravila ovaj dnevnik. Imala sam malo vremena, svega dva dana koja su protekla, uglavnom, u sušenju boja, lakova, patine. Koliko se dalo uraditi za to vreme, uradila sam. U principu, zadovoljna sam svojim radom, ali ne u potpunosti. Opet, treba mi, surovo iskreno mišljenje svih vas, kako bih mogla da, ono što nije dobro, ispravim.

Naravno da se nadam najboljem, nema tu šta, inače ne bih bila to ja! Isto tako se nadam da će i moj novčanik sa dokumentacijom, koji mi je ukraden pre nekoliko dana, iskrsnuti od nekud. Ne znam odakle bi mogao da iskrsne, niti na koji način, ali, eto, nadam se. Bez obzira što nisam lepa na slikama, ali bi mi, bar, vozačka dozvola, dobro došla. Ili onih 25 evra što su u njemu bili... Mislim, sniženja su počela, valjalo bi mi...

A valjalo bi i kad bismo više voleli svoju zemlju ili bar tu ljubav pokazivali time što bismo neke ljude, koji su to zaslužili, otrgli od zaborava, kada od njihovog života i dela ne bismo gledali da pravimo brend, nego nešto što će nas predstavljati u svetu i plasirati onu lepšu sliku o nama. Za početak, treba više da volimo sebe, svoje okruženje i da uvek izvlačimo ono najbolje a na greškama da učimo.

Nije sve u novcu, brendu, biznisu... Ima nešto i u drugim stvarima. Evo, recimo , ja bih sad dala mnogo toga za malo srpske promaje, koje ovde, u Holandiji nema. Ali kako ja to da objasnim ljudima?

Buđenje

Da, bio je ovo dugi, dugi prolećni san, jer dva meseca, koliko vidim, nisam napisala ni jedan post. Ne znam kako bih drugačije to nazvala, niti znam razlog tome. A radila sam u međuvremenu svašta, nije da nisam. Najviše vremena mi je potrošeno na školu, koju, uskoro završavam. Definitivno, 27. juna, kad polažem poslednji ispit od onih koji spadaju u maturski. Da, na svoj rođendan. Biće veselo, svakako.

Počela sami da pišem za Akademos, sajt koji se bavi istorijskim temama. Da, izgleda kao crni humor, istorija i ja, ali nisam želela da odbijem taj poziv, znate, već zbog koga i zašto. Ako imate vremena, pogledajte, zanimljivo je. Ne mislim da su moji tekstovi tamo dobri, zato što više postavljam pitanja nego što dajem odgovore. Poetični su, ne znam ni da li imaju dovoljno činjenica, ali dajem sve od sebe da budu raznoliki i da se neke stvari, manje poznate, ožive i sačuvaju. O velikim civilizacijama i velikim ljudima se mnogo zna, a ono čime se ja bavim, jesu "mali- veliki" ljudi, njihovi životi i mesta za koje je malo ko čuo. A svako mesto ma svoju priču koja čeka da bude ispričana.

Napravila sam, kažem, dosta stvari. I, taman ja krenula sve da složim, da napravim red, da sapkujem lom, jer, pravo da vam kažem, htela sam da počnem nešto drugo, (iako ne znam tačno šta, ali, eto... Htela sam...), kad usledi poziv od ljudi iz Turističke organizacije Kraljeva! Videli su čime se bavim i hteli su da razgovaramo o saradnji. Kao rezultat dogovora, nastalo je par stvarčica:

Ovo je stalak za olovke, pravljen od ona dva sloja salvete koji se bacaju, a osnova je od kartonskog dela rolne toalet papira,

Dnevnici, napravljeni od sveski. Ovaj levo je inspirisan Jelenom Anžujskom i jorgovanima, a desno je Đoka Kraljevački, najpoznatiji kraljevački fotograf.

Isto to, sa druge strane i nakit koji je, opet, inspirisan, Jelenom Anžujskom i tim periodom srpske istorije.

Obeleživači za knjige i koverte u koje će se pakovati.

Uh! Možda ovo lepo izgleda na slici, ali to nije bilo dobro. Unutra su flaše koje sam ranije radila i koje ste videli, a u ova improvizovana pakovanja sam ih ubacila jer su pakovanja koja su naručena u štampariji bila očajna. Zamalo nisam dobila infarkt kad sam ih videla! Naravno, vratila sam ih, što gospodi nije bilo pravo, ali to je njihov problem. Ne volim kad neko moju tolerantnost i spremnost na saradnju i kompromis tretira kao mentalnu zaostalost, što su oni uradili.

Sve u svemu, njima se dopalo to što radim. Ostalo je na tome da uradim pakovanja i nabavim papire od nekog ko ima firmu, da bi se roba pustila u prodaju i da vidimo kako će to da ide. I, opet ista priča! Ko bi hteo da mi da otpremnicu-ne ože, nema zakonskih uslova, ko bi mogao-neće i to vam je to.

Koliko god se ja nervirala, postoje i dobre strane toga, verujte, a najbolja je što sam rešila da od septembra krenem u jednu novu priču. Sigurna sam, posle razgovora sa prijateljicom, da će to biti kako treba. Ne kažem da će biti lako, ali će biti dobro na kraju, pa neka traje koliko traje!

U narednom postu ću vam pokazati šta je uobličilo moje ideje i potvrdilo moje shvatanje suvenira, kao i kako to izgleda kad je državna regulativa na mestu i da to nije etatizam kakvog su nama kroz školovanje predstavljali.

Do tada, ja molim iskreno, najiskrenije mišljenje, koje podrazumeva i kritike i sugestije a ne samo pohvale, u vezi ovih radova. I naravno, jedan iskričavi pozdrav za sve vas da bar malo ulepša ovaj kišni dan!

Rešena misterija!

Kao što sam i rekla!Znala sam! Slike će se misteriozno pojaviti, i tako je i bilo! Zamislite, u folderu ispod koga piše SLEDEĆE. Pod hitno idem da proverim sopstveni IQ!!!

Dakle, stigli smo u Holandiju, i kao što rekoh, odmah sam se bacila u akciju. Tog dana,  sve je radilo duže, jer je u toku bila manifestacija koja se zove 4 DANA HODA (vier daagse). Tradicionalno se održava već duži niz godina (iskreno, ne znam tačno koliko). Ljudi dolaze sa svih strana, organizuju se kampovi, staze su različite dužine. Nema takmičarski karakter, već je cilj druženje i zabava. Svako se prijavi za određenu stazu i tokom ta četiri dana, jednostavno, pešači. Na kraju, svi dobiju gladiolu, to je jedina "nagrada" koja se dobija. Svaka kuća, koja ima goste koji učestvuju ili neko iz te porodice učestvuje, istakne zastavu grada. Sve u svemu, poslednjih godina se na to gleda malo i sa finansijske strane, kao mogućnost da se dodatno zaradi, pa se po gradu postavljaju bašte, bine, održavaju se koncerti, prodaju suveniri... Nije baš tipično da, usred dana, bude mnogo ljudi na ulicama, jer su, uglavnom zaposleni, ali ovo predstavlja izuzetak, za razliku od našeg podneblja, gde dan počinje u kafani ili kafiću, gde je uvek puno ljudi, a o zaposlenosti-da ne govorim! Sačuvaj me Bože, ko je besposlen, šta ja to govorim?! Mi? Nema šanse!!!

Ja sam, kao i uvek, slikala sve, tj. skoro sve, počevši od dekoracije na zgradama,

  suvenira na ulici,

atmosfere, začinjene mirisom trave. Nije strašno, čisto malo... Eto, radi zdravijeg života,

eventualno, da se čovek malo opusti. Ipak, vremena su stresna, zar ne?

Opet dekoracija na krovu cvećare, koja se često menja. Ne verujem da ću se peti na krov da napravim ovako nešto, ali nije isključeno.

Ovaj štand me je oduševio! Prava koža,  Indijanci radili sopstvenim rukama!

Nešto, malo, komercijalizovanije,

Nisu unikati, ali su jako lepi.

I, naravno, izlozi, dekoracije u njima,

ulica koja vodi na kej i koja me podseća na Mediteran. Iako je u centru grada, deluje nekako, odvojeno od sveta. Totalno drugačija, zato je i volim.

Muzej, u kome možete videti sve o gradnji puteva kroz istoriju. Ne znam kako bih ga nazvala, ali suština je u tome. Tipično je da ovde ima mnogo muzeja. Jasno, sve ima svoju istoriju, a videćete i u narednim postovima deo, da kažem, stvari, koje imaju svoj muzej.

Obožavam vodu! I rešila sam, definitivno, da, kad odem u penziju (hahaha! Penzija! Mada, ko zna, možda i doživim), kupim sebi ovako nešto i plovim svetom. To bi mi bilo i više nego dobro!

A vama? Ko želi da mi se pridruži?