Fairy tales

     Vile i vilinski svet su nešto što svi upoznajemo kroz prve priče koje čujemo. U našoj mašti, one su oličenje dobrote, uglavnom, iako postoje i one druge koje umeju da kazne i začaraju, naročito ako se upadne u njihovo kolo.

      U narodnim verovanjima, one čuvaju vodu, pa se kaže da noću ne treba zahvatati vodu sa bunara, a ako se baš mora, prvu kofu prosuti da bi se odobrovoljile vile, drugu, takođe, treba prosuti, da bi osoba koju voliš "pošla s tobom do oltara", a tek treću kofu treba uzeti za piće. Takođe, vodu uvek treba pozdraviti, opet, da bi se vile odobrovoljile, rečima: "Dobro veče, dobra vodo".

     Mitologija starih Slovena pominje vile kao ženska, natprirodna bića, koja su, uglavnom, naklonjena ljudima. Južni Sloveni, kojima i mi pripadamo, veruju da se vile rađaju iz kiše, cveća, duge, da su vešte u vidanju rana lekovitim biljem i da se zaljubljuju u junake. Njima može ovladati samo onaj ko uspe da im uzme odeću ili krila, a to je jedino moguće noću, baš oko vode, kad one nage igraju u kolu. Koliko god imale dobrih osobina, imale su i onih loših, naročito ako ih neko naljuti. Tad bi ga usmrtile svojim strelama  ili  kaznile na drugi način. One su nežne, blage, a sa druge strane, dobri ratnici, vešte u baratanju strelama, pa kad se one bore, zemlja se trese. Kao i svako žensko biće, uostalom...

     Međutim, vile sa kojima se najčešće srećemo, jesu Diznijeve, od kojih mi je Zvončica najdraža, ali definitivno, na tom polju, postoji mnogo stvari koje bi se mogle približiti ljudima, jer mnoga verovanja i običaji koje danas praktikujemo, potiču iz paganskog doba, a bajke, priče, mitologija i sve ostalo je odraz kolektivne svesti jednog naroda. Meni lično, Kelti i Sloveni imaju veoma lepu i neobičnu mitologiju.

     I dok napolju pada sneg iako mu nije vreme, ja gledam fotografije koje smo ja i moja vila napravile prošlog leta. Slikale smo sopstvene senke,što je bilo prilično zanimljivo, a neke od njih podsećaju na vile, naročito ove poslednje, zar ne?

     I za kraj, još jedna FAIRY priča, reciklirana.

   
     Reči su moćne i u ljudskom i vilinskom i bilo kom drugom svetu. Mašta takođe... Upućeni smo jedni na druge. Da li su vile Suđaje tako odredile-ne znam, ali svejedno, treba da imamo na umu da zla rana zaraste, ali zla reč nikad, pa da svoje moći upotrebljavamo da jedni drugima kažemo nešto lepo, pomognemo, podržimo se međusobno i da se volimo i poštujemo. Želim vam lep dan ispunjen najlepšim pričama.

Školska slava

Juče smo proslavili Svetog Savu, u Srbiji, školsku slavu, ali i slavu nekih zanatlija. Ovaj dan je ustanovljen kao školska slava, jer su rad Svetog Save, njegov život i delo, bili posvećeni  prosvećivanju naroda, kao jednom od nužnih uslova za bolji život.

  Proslava je bila u crkvenoj sali i bilo je veličanstveno, baš kako i dolikuje svecu. Pošto sam bila jedan od domaćina, nisam stigla sve da slikam, ali ću pokušati da vam dočaram deo atmosfere. Čitavog dana sam u svađi sa blogerom, jer on radi po svome, a ja bih drugačije. U svakom slučaju, neću odustati od toga da, onima koji ne znaju, u kratkim crtama opišem život princa koji nije hteo presto i krunu i na koga smo mi, Srbi, ponosni. I te kako ponosni!

Rastko Nemanjić, rođen je na srpskom dvoru, jedan je od tri sina Velikog župana Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjića. Nije ga zanimala vlast u smislu, krune, prestola, ali je, odlučivši se za put monaha, prosvetitelja, imao mnogo veću vlast, tj. ima je i danas, mnogo vekova posle smrti. Ime Sava, dobio je po zamonašenju na Svetoj gori. O njegovom životu i delu ima mnogo priča, opevan je u pesmama, u istoriju ušao kao prvi srpski arhiepiskop, čovek koji je crkvi i državi doneo napredak i samostalnost, književnik, umetnik, čudotvorac. Prijatelj ljudi, vukova, graditelj crkvi i manastira, učitelj, prosvetitelj, zakonopisac... Manastiri u mojoj okolini su zadužbine porodice Nemanjića, što će reći da je ovaj kraj bio centar srpske pismenosti, kulture, obrazovanje, jer su škole u to vreme bile u manastirima. Tadašnji Ras imao je značajnu ulogu u politici i diplomatiji. Tadašnji Ras, današnja Srbija. Hm... Hm...

Ono što je meni posebno zanimljivo jeste Savino ZAKONOPRAVILO. Neću se upuštati u detalje materije koju reguliše, samo ću reći da je to bio prvi naš Ustav, i tad smo bili, čitajte pažljivo, PRVA zemlja u Evropi koja je imala Zakon na SVOM jeziku!!! 

Narod ga je poštovao, slavio, Sinan-paša mu spalio mošti, narod još više slavio i više verovao, pa makar i krišom, da bi, u 20. veku, ponovo ušao u škole i njegova slika stjala na zidu umesto slike, tad, voljenog predsednika. Sa ponosom mogu reći da smo mi prva škola u Srbiji koja je počela da slavi Svetog Savu zvanično.

Ima tu još mnogo stvari koje treba pomenuti, čisto da se ne zaborave, ali ću ja sada preći na proslavu koju smo organizovali, o kojoj je bilo reči na početku posta.

priredba počinje pevanjem himne Svetom Savi, zatim deca recituju, pokažu svoje umeće i u glumi, pevanju, a zatim se pristupa lomljenju kolača. Tradicionalno. 

Kao domaćini, potrudili smo se da lepo dočekamo goste, onako kako dolikuje, pa je, pored tradicionalnih specijaliteta, bilo i pravih, domaćih kolača, pristiglih direktno iz kuhinja mladih domaćica.

Ja sam, između ostalog, izabrala kolač koji svi vole da jedu, ali ne i da ga prave, jer, kažu da ima mnogo posla. Ja tvrdim da nema, iako tako izgleda.

Evo postupka za BRESKVICE:


3 jaja, 3 šoljice šećera i 3 šoljice ulja, umutiti u posudi. Jedno po jedno, navedenim redom. Savet: NE mutiti mikserom, već drvenom kašikom, jer moje iskustvo je pokazalo da se ulje nekako odvoji i masa ne može da bude homogena. Ne znam zašto.
Zatim dodati brašna po potrebi i pola praška za pecivo, da testo bude dovoljno čvrsto da se mogu oblikovati loptice veličine oraha.

Ispeći loptice,  malo prohladiti i iz njih izvaditi sredinu tankim, oštrim nožem.

Dobijene mrvice preliti sa 200 ml toplog mleka, dodati kockicu margarina, 3 kašike džema i po želji mogu i mleveni orasi, čokolada, žele bombone. Šta se kome sviđa. Sjediniti sastojke,

Puniti izdubljene loptice i sastavljati ih. Ako vam je lakše, što kaže moja drugarica, sad to vratite na mesto i zalepite!

Nakon toga, izgledaće ovako, pa je potrebno još samo malo da bi bile gotove.

Provući, na brzinu kroz mleko. Bolje je da bude hladno, jer od toplog mnogo više omekšaju. To je varijanta kad vam se žuri, ali nije preporučljiva, jer mogu da se raspadnu.
Posle mleka, uvaljati u šećer. Pošto ja baš nisam luda za kristalima šećera ispod noktiju, taj problem rešim tako što malo šećera (da se ne bi kvasio) sipam u dublji tanjir i pomeram ga sve dok se kolač ne uvalja, skroz, u šećer.

I na kraju, potrebno ih je naprskati ekstratom, koji im daje finu aromu, ali i boju. Moj izbor je malina, iako je logičnije da to bude breskva.

Znam da ćete uživati u narednim snimcima, sigurna sam! To su naša deca, naš ponos i nada, naša budućnost. Naši mali čuvari tradicije, kroz igru i pesmu.

Ako se pitate zašto tako malo dečaka, odmah da vam kažem da se kod nas, uglavnom, rađaju devojčice. Veruje se da one donose mir i ljubav, a kad smo već kod verovanja, da li ste znali da čobani, da bi odobrovoljili Svetog Savu, da im vukovi ne bi dirali stado, poste nedelju dana pred ovaj praznik? Takođe se veruje da ako na Savindan zagrmi, desiće se velike promene u zemlji. Kod nas se to desilo 1999. kad je grom udario u Skupštinu i RTS. I bile su velike promene. Ne ponovile se.

Ako ste u prilici, posetite Deževsku dolinu, selo Miščiće, gde je svaki kamen istorija i razmislite malo. Šta da uradimo da bismo nastavili Savinim putem, šta se može promeniti, jer još u Srbiji nije bilo vlasti za koju bi se moglo reći da je dostojan Savin naslednik. Da li ste primetili da ljudi počinju priču od kraja, kad se povede razgovor o tome gde smo i šta smo? Priču počinju propašću fabrika, koje su morale da propadnu, jer je sistem bio truo iznutra, jer je to bio mračni period naše istorije, gde smo se izgubili, jer nismo znali odakle dolazimo, pa nismo umeli da nađemo put, niti smo znali gde idemo, što je još gore. Imajte na umu da se ratovi ne dobijaju oružjem, nego pameću i da imamo čime da se ponosimo. Ako neko sumnja u ove reči, neka pročita priču o princu koji nije hteo krunu, ali je kruna našla njega. Tu će videti kako se voli svoja zemlja, kako postaješ besmrtan time što sebe daješ, kako tvoje sunce sija vekovima i danju i noću...

Hristos se rodi!

Mir Božji, Hristos se rodi! 

Ovako se pozdravljamo na Božićno jutro, a i ostalih dana ovog praznika, kome prethodi veliki post i još mnogo manjih i većih praznika, kojima se podjednako radujemo. Badnji dan je dan uoči Božića, kad se u kuću unose slama i badnjak i čeka se dan Hristovog rođenja.

Simbolika je jasna, kako badnjaka i slame, tako i ostalih radnji i običaja i verovanja vezanih za ovaj dan.

Mi unosimo granu hrasta, to je badnjak, jer je hrast sveto drvo starih Slovena, jak je, moćan, dugovečan, a slama ispod badnjaka je simbol jasli u kojima se Isus rodio.

U Srbiji se kiti badnjak, ali mnogo, mnogo skromnije nego bor, a to, verovatno, potiče otuda što je ovo, vekovima unazad, bilo siromašnije podneblje, što su život i navike bili mnogo drugačiji nego u ostalim krajevima. U svakom slučaju, badnjak je bio okićen ljubavlju, nadama, željama i verom u Boga i bolje dane, što i jeste suština Božića.

Donekle se držim toga, valjda iz navike, ne znam, pa su mi dekoracije u smeđim tonovima. Ovo je pokušaj da napravim venčić, za koji, definitivno, nisam majstor.

 Ako vam se ovo, u nekom momentu, učinilo kao nešto bez reda i smisla, šta da vam kažem? Dobro vam se učinilo!

Ovo je krajnji rezultat. Dakle, danas nema čaja od šipurka, pićemo neki drugi, šipurak je završio na vencu za kapiju!

Ovde je bila, ako se sećate, ona jelka od plastičnih flaša, koja je odložena, čeka narednu godinu, kada će biti još veća. Eto, i plastične jelke mogu da rastu.

Božić je, a bele rade cvetaju... Cvetaju... U bašti krenuli i krinovi... A Božić je...

Ukrasi od testa, sasvim jednostavni, koje moja ćerka pravi od malena i bez njih se ne može. Testo je bilo prvimaterijal gde je ona pokazala svoju kreativnost.

A na šporetu se krčka svašta nešto. I posno i mrsno. Biće pihtija, kupusa, sarme... Tradicionalno.

 Spušta se veče, počinjemo pripreme za Badnju večeru.
Na stolu su obavezni sveća i tamjan, simboli puta do Boga, koji se koriste pri svim obredima. Jabuke simbol zdravlja, tu je kukuruz kojim se prska badnjak i ukućani. On simbolizuje ROD u svakom smislu. Od kukuruza se živelo, pravio se hleb, hrana i za ljude i za stoku, kukuruzom se plaćalo.

 Ovce su u našoj kući kult, ali o tome ću drugi put. Ovaca mora biti svuda, pa i na stolu.

 Večera je spremna, svi smo na okupu

 Badnjak stoji napolju, od jutra do večeri, a pred samo unošenje se iseče donji deo, kojim se naloži vatra.

Napolju ostaju mala svetla, ali dovoljna da Božić Bati pokažu put do dobre dece, kako bi im on ostavio poklone u slami.

Domaćin unosi badnjak, pozdravlja ukućane, prekrstimo se, pomolimo, zahvalimo Bogu i večera može da počne.

Svako se povlači u toplinu svog doma, trudi se da ovaj dan provede sa porodicom, onako kako dolikuje.
Trpeza je prema mogućnostima, ali uvek posna. Danas to nije teško, živimo u lepim vremenima, kad imamo i više nego što nam treba, iako se mnogi neće složiti sa ovim što sam rekla.

Proslavimo ovaj praznik zadovoljniji nego inače. Osvrnimo se iza sebe, sigurna sam da postoji mnogo stvari zbog kojih treba da budemo zahvalni i srećni, a ja istinski verujem da najbolje tek dolazi.

Živeli i srećan Božić. Hristos se rodi!