Miroslav B. Dušanić: Im Nebel

© by Tom Weber: Bäume im Nebel

Im Nebel

In den letzten Tagen träume ich viel und kann

nicht aufhören: ein Vogel in meinem Hof, eine

kleine Schlange, ein ozean-blaues Haus, wilde

Kinder, die blauen Berge, ein geheimer Ort der

glühenden Sonne, an dem es keine Angst gibt…

Es ist merkwürdig, und das tut mir nicht gut.

Ich weiß nicht mehr, wie lange ich es aushalte.

Endlos sind diese Träume, trostlos die Welt,

die mir ersichtlich im Nebel verborgen bleibt.

Miroslav B. Dušanić

Im Nebel

Seltsam, im Nebel zu wandern!

Einsam ist jeder Busch und Stein,

Kein Baum sieht den andern,

Jeder ist allein.

Voll von Freunden war mir die Welt,

Als noch mein Leben licht war;

Nun, da der Nebel fällt,

Ist keiner mehr sichtbar.

Wahrlich, keiner ist weise,

Der nicht das Dunkel kennt,

Das unenntrinnbar und leise

Von allen ihn trennt.

Seltsam, im Nebel zu wandern!

Leben ist Einsamsein.

Kein Mensch kennt den andern,

Jeder ist allein.

Herman Hesse

A Dream within a Dream

A DREAM WITHIN A DREAM

Take this kiss upon the brow!
And, in parting from you now,
Thus much let me avow-
You are not wrong, who deem
That my days have been a dream;
Yet if hope has flown away
In a night, or in a day,
In a vision, or in none,
Is it therefore the less gone?
All that we see or seem
Is but a dream within a dream.

I stand amid the roar
Of a surf-tormented shore,
And I hold within my hand
Grains of the golden sand-
How few! yet how they creep
Through my fingers to the deep,
While I weep- while I weep!
O God! can I not grasp
Them with a tighter clasp?
O God! can I not save
One from the pitiless wave?
Is all that we see or seem
But a dream within a dream?

Poesia Català: Raimon

Raimon

Diguem no

Ara que som junts,

diré el que tu i jo sabem

i que sovint oblidem.

Hem vist la por ser llei per a tots.

Hem vist la sang, que sols fa sang, ser llei per al món.

No, jo dic no, diguem no;

Nosaltres no som d’eixe món.

Hem vist la fam ser pa pels treballadors.

Hem vist que han fet callar a molts homes plens de raó.

No, jo dic no, diguem no;

Nosaltres no som d’eixe món.

Raimon

Рецимо не

Сад пошто смо заједно,

рећи ћу оно што ти и ја знамо

а често заборављамо.

Видели смо да је страх закон за све.

Видели смо да је крв, која прави још крви, светски закон.

Не, ја кажем не, рецимо не;

Ми нисмо с овог света.

Видели смо да је глад хлеб за раднике.

Видели смо да су ућуткани људи пуни разума.

Не, ја кажем не, рецимо не;

Ми нисмо с овог света.

Раимон

(Пријевод: Жорди Флориак (Jordi Floriach)
Трећи Трг бр. 23-24/2009; Copyright © Treći Trg)

für meine deutsche Literaturfreunde: Drei Gedichte von Raimon

Plurilingual Anthology of Catalan Poetry

E. A. Poe: The Raven

The Raven

Once upon a midnight dreary, while I pondered weak and weary,
Over many a quaint and curious volume of forgotten lore,
While I nodded, nearly napping, suddenly there came a tapping,
As of some one gently rapping, rapping at my chamber door.
`'Tis some visitor,' I muttered, `tapping at my chamber door -
Only this, and nothing more.'

Ah, distinctly I remember it was in the bleak December,
And each separate dying ember wrought its ghost upon the floor.
Eagerly I wished the morrow; - vainly I had sought to borrow
From my books surcease of sorrow - sorrow for the lost Lenore -
For the rare and radiant maiden whom the angels named Lenore -
Nameless here for evermore.

And the silken sad uncertain rustling of each purple curtain
Thrilled me - filled me with fantastic terrors never felt before;
So that now, to still the beating of my heart, I stood repeating
`'Tis some visitor entreating entrance at my chamber door -
Some late visitor entreating entrance at my chamber door; -
This it is, and nothing more,'

Presently my soul grew stronger; hesitating then no longer,
`Sir,' said I, `or Madam, truly your forgiveness I implore;
But the fact is I was napping, and so gently you came rapping,
And so faintly you came tapping, tapping at my chamber door,
That I scarce was sure I heard you' - here I opened wide the door; -
Darkness there, and nothing more.

Deep into that darkness peering, long I stood there wondering, fearing,
Doubting, dreaming dreams no mortal ever dared to dream before;
But the silence was unbroken, and the darkness gave no token,
And the only word there spoken was the whispered word, `Lenore!'
This I whispered, and an echo murmured back the word, `Lenore!'
Merely this and nothing more.

Back into the chamber turning, all my soul within me burning,
Soon again I heard a tapping somewhat louder than before.
`Surely,' said I, `surely that is something at my window lattice;
Let me see then, what thereat is, and this mystery explore -
Let my heart be still a moment and this mystery explore; -
'Tis the wind and nothing more!'

Open here I flung the shutter, when, with many a flirt and flutter,
In there stepped a stately raven of the saintly days of yore.
Not the least obeisance made he; not a minute stopped or stayed he;
But, with mien of lord or lady, perched above my chamber door -
Perched upon a bust of Pallas just above my chamber door -
Perched, and sat, and nothing more.

Then this ebony bird beguiling my sad fancy into smiling,
By the grave and stern decorum of the countenance it wore,
`Though thy crest be shorn and shaven, thou,' I said, `art sure no craven.
Ghastly grim and ancient raven wandering from the nightly shore -
Tell me what thy lordly name is on the Night's Plutonian shore!'
Quoth the raven, `Nevermore.'

Much I marvelled this ungainly fowl to hear discourse so plainly,
Though its answer little meaning - little relevancy bore;
For we cannot help agreeing that no living human being
Ever yet was blessed with seeing bird above his chamber door -
Bird or beast above the sculptured bust above his chamber door,
With such name as `Nevermore.'

But the raven, sitting lonely on the placid bust, spoke only,
That one word, as if his soul in that one word he did outpour.
Nothing further then he uttered - not a feather then he fluttered -
Till I scarcely more than muttered `Other friends have flown before -
On the morrow he will leave me, as my hopes have flown before.'
Then the bird said, `Nevermore.'

Startled at the stillness broken by reply so aptly spoken,
`Doubtless,' said I, `what it utters is its only stock and store,
Caught from some unhappy master whom unmerciful disaster
Followed fast and followed faster till his songs one burden bore -
Till the dirges of his hope that melancholy burden bore
Of `Never-nevermore.'

But the raven still beguiling all my sad soul into smiling,
Straight I wheeled a cushioned seat in front of bird and bust and door;
Then, upon the velvet sinking, I betook myself to linking
Fancy unto fancy, thinking what this ominous bird of yore -
What this grim, ungainly, ghastly, gaunt, and ominous bird of yore
Meant in croaking `Nevermore.'

This I sat engaged in guessing, but no syllable expressing
To the fowl whose fiery eyes now burned into my bosom's core;
This and more I sat divining, with my head at ease reclining
On the cushion's velvet lining that the lamp-light gloated o'er,
But whose velvet violet lining with the lamp-light gloating o'er,
She shall press, ah, nevermore!

Then, methought, the air grew denser, perfumed from an unseen censer
Swung by Seraphim whose foot-falls tinkled on the tufted floor.
`Wretch,'I cried,`thy God hath lent thee - by these angels he has sent thee
Respite - respite and nepenthe from thy memories of Lenore!
Quaff, oh quaff this kind nepenthe, and forget this lost Lenore!'
Quoth the raven, `Nevermore.'

`Prophet!' said I, `thing of evil! - prophet still, if bird or devil! -
Whether tempter sent, or whether tempest tossed thee here ashore,
Desolate yet all undaunted, on this desert land enchanted -
On this home by horror haunted - tell me truly, I implore -
Is there - is there balm in Gilead? - tell me - tell me, I implore!'
Quoth the raven, `Nevermore.'

`Prophet!' said I, `thing of evil! - prophet still, if bird or devil!
By that Heaven that bends above us - by that God we both adore -
Tell this soul with sorrow laden if, within the distant Aidenn,
It shall clasp a sainted maiden whom the angels named Lenore -
Clasp a rare and radiant maiden, whom the angels named Lenore?'
Quoth the raven, `Nevermore.'

`Be that word our sign of parting, bird or fiend!' I shrieked upstarting -
`Get thee back into the tempest and the Night's Plutonian shore!
Leave no black plume as a token of that lie thy soul hath spoken!
Leave my loneliness unbroken! - quit the bust above my door!
Take thy beak from out my heart, and take thy form from off my door!'
Quoth the raven, `Nevermore.'

And the raven, never flitting, still is sitting, still is sitting
On the pallid bust of Pallas just above my chamber door;
And his eyes have all the seeming of a demon's that is dreaming,
And the lamp-light o'er him streaming throws his shadow on the floor;
And my soul from out that shadow that lies floating on the floor
Shall be lifted - nevermore!

(First published in 1845)

Була́т Окуджа́ва: Песенка о ночной Москве / Булат Окуџава: Пјесмица о ноћној Москви

ПЕСЕНКА О НОЧНОЙ МОСКВЕ

Когда внезапно возникает

                         еще неясный голос труб,

слова, как ястребы ночные

                         срываются с горячих губ,

мелодия, как дождь случайный,

                         гремит; и бродит меж людьми

надежды маленький оркестрик

                         под управлением любви.

В года разлук, в года сражений,

                         когда свинцовые дожди

лупили так по нашим спинам,

                         что снисхождения не жди,

и командиры все охрипли...

                         он брал команду над людьми,

надежды маленький оркестрик

                         под управлением любви.

Кларнет пробит, труба помята,

                        фагот, как старый посох,стерт,

на барабане швы разлезлись...

                        Но кларнетист красив как черт!

Флейтист, как юный князь, изящен...

                        И вечно в сговоре с людьми

надежды маленький оркестрик

                        под управлением любви.

(Булат Окуджава: Поэтический сборник 1963.)

Пјесмица о ноћној Москви

Кад одјекне одједном моћни

                   глас труба али нејасан,

ријечи ко јастребови ноћни

                   полијећу с врелих усана,

ко случајна да киша пада

                   обигра мелодија свијет

маленог оркестра од нада

                   којем је љубав диригент.

У доба растанка и рата

                   кад оловна се киша сли,

по нашим леђима барата

                   и не надаш се милости,

а командири промукнули...

                   И заповијед за цијели свијет

маленог оркестра од нада

                   којем је љубав диригент.

Кларинет сломљен, шупља труба,

                   фагот је као стари штап,

разашио се стари бубањ...

                   А кларинетиста лијеп ко враг!

Флаутист као кнез је драг...

                   И вјечна урота за свијет

маленог оркестра од нада

                   којем је љубав диригент.

Булат Окуџава

/Пријевод: Фикрет Цацан/

Nicanor Parra: El Hombre Imaginario

El hombre imaginario

El hombre imaginario

vive en una mansión imaginaria

rodeada de árboles imaginarios

a la orilla de un río imaginario

De los muros que son imaginarios

penden antiguos cuadros imaginarios

irreparables grietas imaginarias

que representan hechos imaginarios

ocurridos en mundos imaginarios

en lugares y tiempos imaginarios

Todas las tardes tardes imaginarias

sube las escaleras imaginarias

y se asoma al balcón imaginario

a mirar el paisaje imaginario

que consiste en un valle imaginario

circundado de cerros imaginarios

Sombras imaginarias

vienen por el camino imaginario

entonando canciones imaginarias

a la muerte del sol imaginario

Y en las noches de luna imaginaria

sueña con la mujer imaginaria

que le brindó su amor imaginario

vuelve a sentir ese mismo dolor

ese mismo placer imaginario

y vuelve a palpitar

el corazón del hombre imaginario.

Човјек измишљен

Човјек измишљен

живи у вили измишљеној

окруженој дрвећем измишљеним

на обали ријеке измишљене

Са зидова измишљених

висе античке слике измишљене

непоправљиве пукотине измишљене

представљају догађаје измишљене

који су се десили у свјетовима измишљеним

мјеста и времена измишљених

Сваког послијеподнева измишљеног

пење се степеништем измишљеним

на балкон са видиком измишљеним

да посматра предјел измишљен

који се састоји из долине измишљене

окружене брдима измишљеним

Сјенке измишљене

долазе путем измишљеним

пјевајући пјесме измишљене

о смрти сунца измишљеног

И у ноћима мјесеца измишљеног

сања жену измишљену

која му је дала своју љубав измишљену

поново осјећа тај исти бол

то исто задовољство измишљено

и поново лупа

срце човјека измишљеног.

/Препјевао Мирослав Б. Душанић/

Раде Шербеџија

ИЗА 

Иза свакако постоји
иза је увијек
ту
поред
након
иза свега
И
иза ничега
стоји иза
иза је мудрије
догодило се
иза је и дубље
умножило се
ко зна колико
И ко зна зашто
увијек је
иза нечега
или
иза свега
свакако
сасвим пристојна ријеч
за
заувијек

Раде Шербеџија

ОН, НЕКО ДРУГИ

Већ дуже вријеме неки човјек у мени одбројава моје кораке. Један, два, три, четири... И тако по читаве дане.

Пустим га да то чини, хоћу да кажем, не могу зауставити када нешто науми. Он унапријед зна што ћу га питати, а ја се увијек изненадим његовим одговором. Све у свему, навикао сам се већ на њега. Посљедњих година непрестано је са мном. Понекад ми се учини да је живио у мени од најранијег дјетињства, тј. од када се памтим. Како би иначе знао неке најинтимније ствари које никоме нисам повјерио? Често зажелим да изађе из мене, да сједнемо за стол и људски попричамо о свему. Он се тада завуче у најдубљи дио мене, постаје мален и готово невидљив и однекуд из далека одговара. Неће да говори о садашњости и уопће, прави се као да не ходамо улицама Лондона и као да не постоји ова нова стварност око нас са свим својим посебностима. Он би само да прича о прошлости. Нарочито о стварима које бих ја што прије да заборавим. Каже (готово подсмјехујући се): Све твоје је у теби. Треба ти само помоћи да правилно распоредиш успомене.

Понекад ми успијева да се претварам као да ме његова прича нарочито занима. Он тада, себе љубив какав већ јест, расприча се и постане велик тако да заузме потпуни облик мене. Ја се тада само умножим, брзо и спретно сакријем иза угла, а он продужи неком од улица Лондона. Сједнем напокон сам у бар, наручим пиво и не размишљам ама баш ни о чему. Тих неколико дана док сам сâм дружим се само са Енглезима и говорим наравно енглески. Он за то вријеме кружи улицама Лондона и прати наше избјеглице да би пронашао пут до мене. Обично уђе с лијеве стране, намргођен и увријеђен, гледа на другу страну улице. Неко вријеме тако шутимо и само ходамо. Он зна све што бих га ја могао питати, а ја не знам што ће ми одговорити. Затим, након неког времена, почиње поново да ми броји кораке. Један, два, три, четири... И тако по читаве дане.

Раде Шербеџија: Он, неко други
/Издавач: "Стубови културе", Београд, 1998/