Приказивање постова са ознаком Lyric Voice. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Lyric Voice. Прикажи све постове

петак, 12. март 2010.

Милан Ракић: На Газиместану (у музичкој обради)

Петар Лубарда - Косовски бој (1953.)
(Petar Lubarda - Kosovski boj (1953.)

На Газиместану

Силни окопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави

Данас нам кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу. Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем..

Милан Ракић
(1912.)

недеља, 24. јануар 2010.

Bertolt Brecht in der Übersetzung - rezitiert und gesungen

Mein Bruder war ein Flieger

Mein Bruder war ein Flieger
Eines Tages bekam er eine Kart
Er hat seine Kiste eingepackt
Und südwärts ging die Fahrt.

Mein Bruder ist ein Eroberer
Unserm Volke fehlt’s an Raum
Und Grund und Boden zu kriegen, ist
Bei uns alter Traum.

Der Raum, den mein Bruder eroberte
Liegt im Guadarramamassiv
Er ist lang einen Meter achtzig
Und einen Meter fünfzig tief.


My Brother was a Pilot

My brother was a pilot,
He received a card one day,
He packed his belongings in a box
And southward took his way.

My brother is a conqueror,
Our people is short of space
And to gain more territory is
An ancient dream of the race.

The space that my brother conquered
Lies in the Guadarrama massif;
Its length is six feet, two inches,
Its depth four feet and a half.



Мој брат је пилот био

Мој брат је пилот био
Писмо му једном дође
Он узе војнички сандук свој
И на пут ка југу пође.

Мој брат освајач бјеше
Простор нашем народу фали
Добити земљу наш је сан
За њега ми смо одувијек знали.

Мој брат освоји простор
А то су стијене Гвардамаре планине
Метар осамдесет дужине
А метар и пол дубине.

недеља, 12. јул 2009.

Miroslav B. Dušanić: Noch immer suchend, noch immer heimatlos

Bronzeblok: Yrsa von Leistner - Heimatlos

Noch immer suchend, noch immer heimatlos
                                                     Für meine Schwester

Ich erzähle dir was war: durchgeflutet mit dem kalten
Duft aus meinen Augen fielen alle Herbste und Winter
Hinaus aus meinem Lied sprang ein freistehender Reim
Ganz mutig und hoffnungsvoll in den Straßengewirr
Hinein ich war stark ich war vogelfrei ich war gesund
Mein Haar wurde noch nicht grau an den Schläfen
                                           Nun war ich im Deutschland
Der Krieg in Bosnien fing und hielt an in den Höfen
Und Häusern kaum gegenwehr
Der totale Krieg zwischen den Nachbarn verlief
Beweint und angestarrt im Süd und West im Norden
Und Ost die Wolken flammten und zwischen Wänden
Froren die vergossenen Tränen von den Eltern dein
Mein sowie meine Frau und Kinder Atem gefror auch
Die Engel schwiegen der Gott schwieg und überall
Das Eine: Knochen und Schädel Schädel und Knochen
Der Tod lag im Haus lag im Acker lag im Garten
Der Tod ausgestreckt straßenentlang
                                                                         Und dann
Der Gott versöhnte euch alle übrig gebliebene und
Segnete im Süd und West im Norden und Ost nur mir
Sperrte er Haus für Haus ließ mich von euch fern mit
Wunden bedeckt müde an die fremden Türen klopfen

Miroslav B. Dušanić



Wären Menschen wechselwarme Tiere,
müsste uns das Blut gefrieren
in den Adern.
Wo aber bliebe dann
das heiße Blut
der Leidenschaft,
ein Ende machen
zu wollen
solchem Unheil?

уторак, 7. април 2009.

Милош Црњански / Miloš Crnjanski




Серената

Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, посљедњи пут..

Умрећу, па кад се зажелиш мене,
не вичи име моје у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
а не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
но стисак грања руменог увенулог.

А кад те за мном срце боли:
загрли и љубиграну што вене.
Ах, нико нема части ни страсти,
ни пламена доста да воли мене:

Но, само јабланови вити
и борови пусти, поносити.
Но, само јабланови вити
и борови пусти, поносити.

(Поткамиен у Галицији 1915.)

Serenata


Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.


Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.


Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.


A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti,
ni plamena dosta da voli mene:


No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.


(Potkamien, u Galiciji, 1915.)

Serenade

Hör, wie der Mond weint, jung und gelb.
Hör mich, Liebste, noch ein letztes Mal.

Ich sterbe, sehnst du dich zurück nach mir,
rufe, wenn der Tag sich neigt, nicht meinen Namen.
Hör den Wind im gelben, welken Laub.

Er singt dir: den Herbst hab ich geliebt,
ich liebte weder deine Lust noch deinen Leib,
nur die Umarmung der rot verwelkten Zweige.

Und wenn du dich im Herzen nach mir sehnst:
umschlinge und küsse einen toten Ast.
Ach! Ehre fehlt und Leidenschaft,
mich zu lieben, hat kein Feuer genug Kraft:

Nur die Pappeln, hochgewachsen schlank,
und die Föhren, stolz und einsam, krank.
Nur die Pappeln, hochgewachsen schlank,
und die Föhren, stolz und einsam, krank.

(Potkamien, in Galizien, 1915.)


Пролог

Ја видех Троју, и видех све.
Море, и обале где лотос зре,
и вратих се, блед, и сам.
На Итаки и ја бих да убијам,
ал кад се не сме,
бар да запевам
мало нове песме.

У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд -
изузев оптимисте!
Ја нисам певац проданих правила,
ни ласкало отмених крава.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.

Нисам патриотска трибина.
Нит марим за славу Поетика.
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина,
нити да будем народна дика.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.

Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више,
небу, што високо, звездано мирише,
ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи.

(1919.)

Prolog

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.

U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevac prodanih pravila,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobođava.

Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.

Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.

(1919.)

Prolog
 

Văzut-am Troia, şi-am văzut toate.
Mare, şi maluri cu lotus în floare,
şi m-am întors, singur, livid.
În Ithaka şi eu aş vrea să ucid,
dar dacă nu se poate
măcar să recit
puţină noutate.
 

În casa mea-s beţii, bacanale,
iar viaţa-n lume, oriunde,-i o jale –
exceptând optimiştii!
Eu nu sunt bard drepturilor vândute,
nici lingău distinselor cornute.
Eu cânt pentru cei trişti:
că tristeţea pe toate le face trecute.
 

Tribună patriotică nu sunt.
Nici mă sperie-a Poeticei fală.
Peste Ćurčin şi Krleža nu mă avânt,
nici mă vreau o fală naţională.
Soarta mea e străveche,
iar versurile, puţin, sunt noi.
 

Dar: ori viaţa ceva nou să ne-aducă
iar sufletul ne înseamnă un grad în plus
spre cerul cu-aromă de stele, de sus,
ori, şi pe noi, şi poeme, şi Ithaka, tot,
dracu ne-ducă!

недеља, 14. децембар 2008.

Wilhelm Müller: Der Lindenbaum

* 07. Oktober 1794  † 01. Oktober 1827
Der Lindenbaum

Am Brunnen vor dem Tore
Da steht ein Lindenbaum
Ich träumt in seinem Schatten
So manchen süßen Traum

Ich schnitt in seine Rinde
so manches liebes Wort
Es zog in Freud und Leide
Zu ihm mich immer fort

Ich mußt auch heute wandern
Vorbei in tiefer Nacht
Da hab ich noch im Dunkel
Die Augen zugemacht

Und seine Zweige rauschten
Als riefen sie mir zu:
"Komm her zu mir, Geselle
Hier findst Du deine Ruh"

Die kalten Winde bliesen
Mir grad ins Angesicht
Der Hut flog mir vom Kopfe
Ich wendete mich nicht

Nun bin ich manche Stunde
Entfernt von diesem Ort
Und immer hör ich's rauschen:
"Du fändest Ruhe dort"

Wilhelm Müller

субота, 2. август 2008.

Walt Whitman: I hear America Singing




I HEAR America singing, the varied carols I hear;
Those of mechanics—each one singing his, as it should be, blithe and strong;
The carpenter singing his, as he measures his plank or beam,
The mason singing his, as he makes ready for work, or leaves off work;
The boatman singing what belongs to him in his boat—the deckhand singing on the steamboat deck;
The shoemaker singing as he sits on his bench—the hatter singing as he stands;
The wood-cutter’s song—the ploughboy’s, on his way in the morning, or at the noon intermission, or at sundown;
The delicious singing of the mother—or of the young wife at work—or of the girl sewing or washing—Each singing what belongs to her, and to none else;
The day what belongs to the day—At night, the party of young fellows, robust, friendly,
Singing, with open mouths, their strong melodious songs.

Walt Whitman (1819–1892). Leaves of Grass

субота, 8. март 2008.

Матија Бећковић: Кад дођеш у било који град


(Kabare Putuj Evropo)  

Кад дођеш у било који град

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град буде случајно Ваљево
Где сам и ја дошао
Доћи ћеш путем којим се мора доћи
Који пре тебе није постојао
Него се с тобом родио
Да идеш својим путем
И сретнеш ону коју мораш срести
На путу којим мораш ићи
Која је била твој живот
И пре него што си је срео
И знао да постоји
И она и град у који си дошао.
Кад дођеш у било који град
Одакле било
Из Вељег Дубоког или Колашина
Или ниоткуд сасвим свеједно
Кад одеш од своје куће
Било куда
Само да што пре одеш
И дођеш у било који град
Рецимо Ваљево
Кад год да дођеш
Доћи ћеш врло касно
Јер се дуго путује
Док дође у твој живот
И ту се заувек заустави
Она која је према теби кренула
Из велике даљине
Однекуд из Руског Јерусалима
Са Кавказа из Пјатигорска
У коме никад није била
И звала се како се звала
Рецимо Вера Павладољска
И изгледала како је изгледала
Како више нико на свету не изгледа.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Јер градови су увек далеко
И у њих се долази из даљине
А свако путовање се одужи
Јер сви мисле једино о повратку
Мада повратка нема
А ко год одлучи да путује
Мора кренути једног дана
Кренуће у оно доба
У које увек неко креће од куће
Обично у недељу
Кад си и ти кренуо
А кад год је недеља
Најчешће си у неком другом граду
А у којем граду да будеш
Рецимо у Ваљеву
Биће то једини град
У коме си одувек био
И чим си чуо њено име
И пре него што си је срео
Одувек си је знао
И волео већ вековима.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град буде случајно Ваљево
Доћи ћеш кораком који двоструко одјекује
Твојим и батом још некога
Ко с тобом путује
И глас му иде по ветру
У дан необичан за то доба године
Да ни сам нећеш бити сигуран
Ни који је то град
Ни који су твоји кораци
Само ћеш познати они глас
Који не иде по ветру
Него се јавља у теби
У дан необичан за то доба године
Кад није ни било време да будеш у Ваљеву
У који си дошао као незнанац
Не знајући никога
Ни град ни Веру Павладољску
Ни да се заволе највише
Они што се знају најмање.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Свет ће постати успомена на њу
И неће бити ни једног места на земљи
Где те неће сачекивати
Ни огледала у којем је нећеш видети
Ни плаве косе која није њена
Ни облак без њеног свиленог осмеха
Запамтио је простор
Гора и вода
Онакву какву си је први пут видео
У било којем граду
Рецимо у Ваљеву
У Карађорђевој улици
Између Поште и Суда
И ево наилази оно доба године
Или твога живота
Кад су све жене она
И носе њену главу
Али ни једна целу
А она живи непозната међу људима
Одмара се и од тебе и од свог имена
Али ма где живела и ма ко била
Знаћеш да је то она
И да не може бити нико други
Јер никог другог на твом свету нема.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Рецимо Ваљево
Окружиће те деца као сваког придошлицу
И у целом граду нећеш познавати никог
Јер су сви отишли
И с тим би се некако помирио
Али нико се не враћа
Све је готово а још никог нема
Нити има чврсти обећања
Да ћемо се поново срести
И то је оно што највише забрињава
Па ипак човек није мање него вода
Па вода не умире
нити је смрт нешто
Што се на свету догађа по први пут
И да живимо хиљаде година
Прошле би као једна
Јер године су ту да дођу и оду
Али све што је њино
Није Вера Павлодољска
Која ти је дала што ни сама није имала
И увек била помало у облацима
И у њих се коначно преселила
Али док ико иком чита ову песму
Она се рађа све свиленијег осмеха
И нема ништа са гробљем и смрћу.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Све ће ти бити однекуд познато
Као пољубац већ даван некоме
У град ко зна који
Кад дођеш ко зна кад
И ко зна откуд
Или Вељег Дубоког или ниоткуд
Сасвим свеједно
Све ће бити исто као да ниси долазио
И да уопште не постојиш
Јер провиђење не жури
И ништа не заборавља
И не фали му ни маште ни идеја
Да све повеже и испуни
Као што је писано
Само ти не би био исти
И ништа не би било као што јесте
Да је могло бити као што није
Јер постоји само један град
И само један долазак
И само један сусрет
И сваки је први и једини
И никад пре ни после није се догодило
И сви градови су један
Делови једног јединог града
Града над градовима
Града који си ти
Према коме сви иду
Да се сретну са тобом
Добро је што си дошао
Да се у то увериш
Баш у Ваљеву
И сретнеш Веру Павладољску
И чим си је видео
Одувек си је волео
И унапред оплакивао растанак
Који се збио
Пре него што си је срео
Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је рекла
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било. 

Матија Бећковић

Елегична поема о Вери Павладољској и о Ваљеву. Први пут објављено као књижевни додатак Ревије „Колубара“, на пјесников 60. рођендан (29. новембра 1999. године), потом у још три издања.

среда, 30. јануар 2008.

Anna Achmatova liest ihr Gedicht "Die Muse"

Anna Achmatowa

Die Muse

Wenn ich des nachts auf ihren Eintritt warte,
Hängt mein Leben, scheint's, am seidnen Faden.
Was sind Ehren, Jugend, was ist Freiheit
Vor dem lieben Gast mit seinem Pfeifchen.

Und da ist sie. Schlägt zurück die Decke,
Schaut mich aufmerksam betrachtend an.
Und ich frag sie: »Gabst du Dante ein
Die Seiten des Infernos?« Antwort: »Ja.«

(März) 1924
Petersburg, Kazanskaja 2



Муза

Когда я ночью жду ее прихода,
Жизнь, кажется, висит на волоске.
Что почести, что юность, что свобода
Пред милой гостьей с дудочкой в руке.

И вот вошла. Откинув покрывало,
Внимательно взглянула на меня.
Ей говорю: «Ты ль Данту диктовала
Страницы Ада?» Отвечает: «Я».

(Март) 1924
Петербург, Казанская, 2

петак, 30. новембар 2007.

субота, 10. новембар 2007.

Ute Lemper : Blume (von Paul Celan)




Der Stein.
Der Stein in der Luft, dem ich folgte.
Dein Aug, so blind wie der Stein.

Wir waren
Hände,
wir schöpften die Finsternis leer, wir fanden
das Wort, das den Sommer heraufkam:
Blume.

Blume - ein Blindenwort.
Dein Aug und mein Aug:
sie sorgen
für Wasser.

Wachstum.
Herzwand um Herzwand
blättert hinzu.

Ein Wort noch, wie dies, und die Hämmer
schwingen im Freien.

Paul Celan
_________________________________________________


Manchmal, wenn ich dann laut zu lesen beginne, wird aus den Sätzen ein Klang und das Gedicht wird körperlich wahrnehmbar und durch die Melodie der Sprache kann ich die Verse begreifen. Manchmal passiert es dann, dass ich die Sprache erfahre wie eine Berührung. Der Klang, der Rhythmus verwandelt die Wörter in Bilder und die Bilder werden ein Erlebnis und führen in eine andere Welt.

Miroslav B. Dušanić

недеља, 15. јул 2007.

Peter Handke: Lied vom Kindsein

Eine Inspiration durch Film „Der Himmel über Berlin“ von Wim Wenders und Peter Handkes Poem „Lied vom Kindsein“.
(Inspired by the movie "Wings of Desire" by Wim Wenders and the poem "Song of Childhood" by Peter Handke.)



Lied vom Kindsein
- Peter Handke

/Ausschnitt/

Als das Kind Kind war,
war es die Zeit der folgenden Fragen:
Warum bin ich ich und warum nicht du?
Warum bin ich hier und warum nicht dort?
Wann begann die Zeit und wo endet der Raum?
Ist das Leben unter der Sonne nicht bloß ein Traum?
Ist was ich sehe und höre und rieche
nicht bloß der Schein einer Welt vor der Welt?
Gibt es tatsächlich das Böse und Leute,
die wirklich die Bösen sind?
Wie kann es sein, daß ich, der ich bin,
bevor ich wurde, nicht war,
und daß einmal ich, der ich bin,
nicht mehr der ich bin, sein werde?

Song of Childhood
by Peter Handke


When the child was a child,
It was the time for these questions:
Why am I me, and why not you?
Why am I here, and why not there?
When did time begin, and where does space end?
Is life under the sun not just a dream?
Is what I see and hear and smell
not just an illusion of a world before the world?
Given the facts of evil and people.
does evil really exist?
How can it be that I, who I am,
didn’t exist before I came to be,
and that, someday, I, who I am,
will no longer be who I am?


Peter Handke: Lied vom Kindsein
 

петак, 13. јул 2007.

Charles Bukowski


Henry Charles Bukowski jr. geb. 16. August 1920 in Andernach am Rhein als Heinrich Karl Bukowski; † 9. März 1994 in Los Angeles

Charles Bukowski reading his poem "The Secret of My Endurance"


Great poem from the movie "Born into This"


Fire Station (For Jane With Love)