Луис Сернуда: КАД БИ ЧОВЕК...

* 21. септембар 1902  † 5. новембар 1963

КАД БИ ЧОВЕК...

Кад би човек могао рећи оно што воли,
кад би човек могао уздићи своју љубав до неба,
као што је облак уздигнут у светлости;
кад би попут зидова што се руше
да би била поздрављена истина уздигнута у средишту,
кад би човек могао разорити своје тело,
остављајући само истину своје љубави,
истину самога себе,
које се не зове слава, срећа или амбиција,
него љубав или жеља,
ја бих коначно био онај, како сам замишљао,
онај, што својим језиком, својим очима, својим рукама
објављује пред људима непознату истину,
истину, своје истинске љубави.

Не познајем слободу, осим слободе
да будем заробљен у некоме,
чије име не могу чути без узбуђења,
због кога заборављам себе у том јадном постојању,
за кога сам дању и ноћу оно што жели,
а мој дух и тело плове у његовом духу и телу,
као изгубљено дрвље што га море диже или топи,
слободно, са слободом љубави,
једином слободом која ме усхићује,
једином слободом за коју умирем.

Ти оправдаваш моје постојање,
да те не познајем не бих живео,
да умирем не знајући те, не бих умро, јер нисам живео.

Луис Сернуда

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Luis Cernuda: DESDICHA

Luis Cernuda (1928)

DESDICHA


Un día comprendió cómo sus brazos eran
Solamente de nubes;
Imposible con nubes estrechar hasta el fondo
Un cuerpo, una fortuna.

La fortuna es redonda y cuenta lentamente
Estrellas del estío.
Hacen falta unos brazos seguros como el viento,
Y como el mar un beso.

Pero él con sus labios,
Con sus labios no sabe sino decir palabras;
Palabras hacia el techo,
Palabras hacia el suelo,
Y sus brazos son nubes que transforman la vida
En aire navegable.
 

Luis Cernuda
/Un río, un amor (1929)/

Luis Cernuda in Sevilla (1928)

Ich hasse die Wirklichkeit, wie ich alles hasse, was zu ihr gehört, meine Freunde, meine Familie, mein Land. Ich weiß nichts, will nichts, erhoffe nichts - und wenn ich noch etwas erhoffte, dann nur, dort zu sterben, wo noch nicht die groteske Zivilisation Einzug gehalten hat, auf die sich die Menschen soviel einbilden.

Luis Cernuda an den Lyriker Gerardo Diego (1931)