hiPop I hip. I Pop. I op.

You can’t see it. I mean, you can perceive it, get information on its very existance, shape and colour, but Mona Lisa is impossible to be seen, unless you are ready to settle for an accidental glance through a U2 concert-worthy crowd. This is not my first Paris trip, but it’s the first time I have enough time to visit Louvre. Whoever said you need to stay in Paris for at least a week to visit Louvre, was more than right. Impressive both when it comes to the gems in its collection and rows in front of the entrance, its definitely something you should not miss when in Paris. Mona Lisa might not give you a chance to stop and contemplate, but there’s plenty of other spots to take your moment and enjoy. Smooth walk from Renaissance and Baroque to Flemish painting was plan for the day, but Romanticists surely left the  strongest impression. The heroes of Romantism, Delacroix and Gerricault, big both on emotions and canvas size, is simply something that cannot leave you indifferent. A perfect way to finish your visit is time spent in Tuileries, with champagne, strawberries, cherries and, of course – old friends. 

Daćete mi kilo ipo magle. Eto, tako sam se osećala dok sam provlačila karticu za svoj prvi American Apparel precenjeni artikal - disco pants u ponoćno plavoj boji! 

Na papiru sve savršeno zvuči - fabrika American Apparel-a u Los Anđelesu najveći je preostali pogon tekstilne na teritoriji SAD (svi ostali su se preselili u Kinu, naravno) i u njemu se odvija ceo proces - od dizajniranja, preko farbanja materijala, do njegovog krojenja i šivenja. Švalje u AA zarađuju minimalno 12$ na sat i imaju bolji paket socijalnog i zdravstvenog osiguranja od većine radnika u Srbiji. Oni su 100% sweatshop free. Da prst u oko bude još veći, u vreme kada je zaista teško kupiti nešto na čemu ne piše Made in China, oni u Kinu izvoze Made in USA odeću!

Sve to lepo zvuči, i vi biste da učestvujete, da svojim izborom društveno svesne garderobe malo popravite ovaj svet...i tako, dok ne ugledate cenu - mora nekako i da se zaradi za tih 12$ na sat! Razmišljaću o tome kada sledeći put budem kupovala Made in China H&M haljinu za 5 evra (srpske prodavnice ovde namerno preskačem jer je kod nas garderoba bezobrazno skupa i kupujem je uglavnom na poslednjim sniženjima). 

Dov Charney, originalno Kanađanin, napravio je biznis stoleća - bez puno lutanja i mudrovanja, preuzeo je retro krojeve visokog struka koje i dalje možete pronaći u maminim ormanima, i pod etiketom American Apparel-a upakovao kao esenciju 80-tih, za koju bi hipsteri širom sveta skupo platili! Budimo realni, kada ušetate u AA butik, razočarate se običnošću krojeva i jeftinoćom materijala (koriste se uglavnom pamuk, poliester muslin i likra), posebno zato što shvatite da maltene sve to možete da iskopate u gorepomenutom maminom ormaru ili na buvljaku, iz nečijeg tuđeg 80s šifonjera!

Znači, za ovaj recept uspeha potrebno je malo retro začina, jedna društveno svesna kompanija u vreme haute konzumerizma i prstohvat te magle, zlatne prašine, faktora X, klasičnog hipsterizma...zovite to kako hoćete, ali provokativne nefotošopirane fotografije devojaka nemanekenskih dimenzija govore (a bogami i prodaju) više od hiljadu reči!

Još jedna od genijalnih ideja Dov Charney-a je i prodaja deadstock garderobe - zašto bi iko u Kini proizvodio nove retro naočare za sunce, kada može da prodaje nove vintage (koliko god ovo zvučalo kao oksimoron, verujte mi, vrlo je unosno) lenonke ili Swatch sat iz skladišta zapečaćenog još tamo neke 1983. I tu dolazimo do mog omiljenog dela - ne postoji više made in/made by, sada je to selected by  - American Apparel vam prodaje instant hip, ne morate da kopate po buvljacima u potrazi za dobrim vintage ulovom, neko sa istančanim ukusom je to već učinio za vas, a vaše je samo da otvorite novčanik.

Ja znam da ovoj magli nisam odolela, a vi ćete mi reći da li je vredelo :)

Selidbu sam već najavila, sada još ostaje da utvrdimo detalje oko adrese. 

Inače, gradove koje volim delim na one gde za dolce vitu treba puno sreće, a bogami i novca, i one u kojima bih mogla da živim, gde su radosti života u gradu dostupne i onima sa malo lošijim horoskopom. Pogađate - Njujork i Pariz u prvu fijoku, Berlin u drugu. A onda, šetnja ulicama, razgledanje i imaginarna kupovina stanova na željenim mestima kao omiljena zabava. Zamišljam enterijer, tražim pogled sa terase i prve komšije. 

Ljubav na prvi pogled mi je Prenzlauer berg. Zbog svih tih kestenovih krošnji, zbog svih tih stvari o kojima sam pisala prošli put. Pa još kad u obzir uzmete coolness reputaciju koju je zaradio devedesetih kao epicentar kontrakulturne scene, njegova popularnost zaista ne čudi. Iako je Zid prolazio kroz centar grada, ove granične zone smrti svakako nisu bile najomiljenija mesta za život. Posle pada Zida, cene nekretnina u ovim centralnim zonama istočnog Berlina bile su paradoksalno niske, idealne za umetničko-boemski plitak džep. Tokom devedesetih, Prenz je postao mesto to be za kreativce svih fela, verovatno poslednje utočište prave alternative. 

Znate kako to ide. Slobodni umetnici koji su živeli od danas do sutra poudavali su se i poženili, dobili stalne poslove, pa je Prenzlauer berg, od meke noćnog života postao poželjan kraj za porodični život, gde se na glasnu muziku iz kafića ne žale samo retke babe rođene pre rata, već i armija boho babyboomera, koji su do juče bančili u istim tim kafićima. Dok šetate ulicama, imate utisak da svi šetaju decu ili ih voze zakačene za bicikl u mini-prikolicama (jer, naravno, niko ne vozi kola). Ako nisu deca, onda su mopsi. Prenz, kao i mnogi drugi delovi Berlina, suočava se sa gentrifikacijom - to vam je kada neki kraj prvo otkriju siromašni umetnici, daju mu specifičan cool, a onda ih bogatiji, koji misle da se coolness može kupiti, isteraju iz njega. Nažalost, previše korporativnih kreativaca koji su želeli da žive i rade na svojim mekićima u hladovini Prenzlauer berga, digli su cene kirije u nebo. 

Hajde da krenemo u šetnju mojom omiljenom Kaastanien allee, gde se radnje sa precenjenom vintage garderobom i hipsterskom gedžeterijom smenjuju sa odličnim restoranima, gde i dalje možete pojesti odličan pileći curry za 5e.

Ne bih imala ništa protiv ni da poštu primam u Oderberger strasse, koja preseca Kaastanien allee i vodi do Mauerparka, gde se nedeljom održava buvljak, nezaobilazna destinacija. Naravno, ni vintage shopova ne manjka, pa smo upražnjavali i omiljeni sport - izluđivanje prodavačice besomučnim isprobavanjem vintage garderobe koju nikada nećemo kupiti jer, zaboga, imamo naš Najlon <3. Doduše, malo je falilo da uzmem ovu zelenu Jil Sander svilenu  pidžama-haljinu, ali je racio ipak pobedio.


Sada idemo malo južnije, do Kreuzberga, bivšeg Zapadnog Berlina, a danas njegovog najkosmopolitskijeg dela - verovatno nigde na svetu gostoljubivi i pomalo glasni Turci, poznati po svojim kebabdžinicama, ne žive u takvom skladu i harmoniji sa hipi nastrojenim, ali poslovično rezervisanim nemački življem.  I to je još jedna od stvari koju volim u vezi sa Berlinom - po količini grafita na zgradama, razbijenih flaša i napuštenih bicikala , pomislili biste da se radi o opasnom kraju, ali ne zaboravite - i dalje ste u Nemačkoj, sve je u najboljem Redu (i to sa velikim R :). Nekada su David Bowie i Iggy Pop ovde bili stalni gosti, a Kreuzberg je i danas mesto gde se može dobro izaći. Posebna preporuka za Möbel Olfe na Kottbuser Toru.


Baš nekako između Kreuzberga na jugu, i Prenza na severu, smestio se Friedrichshein. Počeo je skromno, kao radničko naselje, prošao golgotu bombardovanja u Drugom svetskom ratu, da bi se vratio kao dika i ponos sovjetskog režima, kojim su se šepurili pred zapadnim rođacima preko Zida. Ti slojevi istorije koji se polako ljušte su još jedna od stvari koje jako volim u Friedrichsheinu. Ko se biciklom nije sjurio niz Karl-Marx Allee između bizarnih primeraka sovjetske svadbena torta-arhitekture, kao da i nije bio u Berlinu.

Što se njegove sudbine posle ujedinjenja Nemačke tiče, ona se ne razlikuje puno od one koja je zadesila Prenzlauer berg. Umetnici i boemi prvi su otkrili Friedrichshein, udahnuli mu život, otvorili ateljee, zauzeli skvotove, napunili kafane...samo da bi ih dobrostojeći wannabe hipsteri isterali iz sopstvenog komšiluka nerealnim dizanjem cene nekretnina. Još jednom, gentrifikacija na delu, iako u nešto manjoj meri nego u Prenzlauer bergu. Ugrabite vaš (imaginarni) stan dok još možete!

Nije šala, ako bogati ljudi koji žele da žive u kul delu grada nastave da se naseljavaju u Prenzu, Kreuzbergu i Friedrichsheineu, muzika  posle 10 uveče uskoro će postati retkost. U to ime, grad Berlin izdvojiće milion evra, kako bi sačuvao kultne klubove (koji su, inače, najbolji u Friedrichsheinu), svoje kulturno i turističko blago kojem prete investitori, zaslepljeni cenama parcela na kojima se ono nalazi.

p.s. fotkanje u klubovima strogo je zabranjeno i preporučujem vam da poštujete ovu zabranu, kako vam ne čelu ne bi pisalo 'turista' (bolja varijanta) ili vas izbacili naglavačke (lošija varijanta)

photo // Bojan Baljak // Aleksandar Grkinić // Milun Milutinović